pasiijudi

... diš mi lupat u ovu uru?!? mislin se u sebi jidan na pošćera "nisan ti ja nikiTami pa da se dižen u 12, 13 a more bit i 15 sati ako Jon dan dobar ..." nastavjan ka mislit. Naslipo, noge same o svojon voji nazujen šlape, ono ka, obuven san, napravin sva tri korak do ulazni vrata mog kvadratiman raskošna stana a On stoji, drži lapiš i ka ono da di san. Prošli put kad san ga itnija sa sedmoga kata di stojin i ležin i živin i radin zajeba me. Dočeka se na noge. Posli mi se počeja umijavat oko noga. "Ako moš istrpit oti smrad moš šta oš." prizna san mu u sebi. Da mi je donija niku vrlo vridnu pošiljku. Da on nezna da je oto koverta sa inkriminirajućin fotografijaman. Da ni ne zna da mi je oto sve Kiko posla. A da niko ne zna ko mu ćaća ko mu mater. Opet san ga itnija. Ovi put ima san voje za popet se na vrj. 17i kat. Nadan se da će se opet dočekat na noge:

KIKI

... da aj! jerbo da nema vrimena - tako mi piše, sram ga i stid bilo, svojin šporkin od blata šapaman. Da oćemo, napravićemo videjo. Da nema ničeg čega bi se stidejo. Da još reste neće ostat ovoliki. Da nije tija oto ime Kiki jerbo ka ono pari beleca. Đentilasta. Ka ono pari slatkiš. Oni bonbon. A da nije da je zvir. Da je ... evo da sviman pokažen prija nega išta kažen ... da je sve potaraca, porazbaca, porazbuca, da je ispiša jon par buca, dvi-tri štikle, u vrtlu zapiša smokve samonikle. I praske. I prakse da nima. Da mu je ovo prvo proliće a ni da ćutija šta je zima. Aj! Napravićemo videjo. Nema onoga čega bi se ja stidejo. Diši duboko jubin Te u joko."Još mi napisa. Aj! mislin ja u sebi. Pozdrav!