... drugi, kao u ciklusu nekom da jesam, ciklički susret, susret s njih dva, opet poseban, kao i svaki mi susret sa svakim psom. York i Rambo, dva silna su momka. Ovaj put, za razliku od prošlog sreli smo se u parku Bola, splitskog kotara, ne onog Bola na Braču. Ipak, nažalost, teško da ćemo se opet sresti u Marjanskoj blizini. Kukova Yorkovih radi. Evo šta govore YouTube uradci. Bolje oni nego ja:

njemački ovčar YORK

linkovi:

youtube.com/watch?v=MIpgkNOnRZI

youtube.com/watch?v=ZDKgdIM6dss

youtube.com/watch?v=LCMXCITeUQw

Rambo ka Rambo. York ka York. Godine idu, trču, nestaju, prolazu, zaboravljaju se, curu, ki zrnetina pržine u onoj pržine uri, a njizi dva ista, u dlaku baš i nisu, al ko u dlaku gleda gledalo ga na mikroskop il bar na CT, Božemeprosti. Fale meni moji. Moraću se Jukićima i Vitrovu vratit. Pasa in nać da in veselje i likariju čini. Jerbo in triba. Ostavija san i u žalosti i u tugi. Ki da san čovk niki drugi. Nu! A nu me! Oćul stić sve. Okraćala noć. Produljija dan. Opet izbjegavat san? Šta znan?

Sagi o Jukićiman - Muškarčevu se vratit valja. Sitija me York. Falamu. Živit pošteno, pomalo naivno, živit divno bar mogu u otomen blogu. Aj York. Falain pasu. Sitija si me moji. Njizi nikad nisan zametija al znaden i nepomislit cili i po ure na njia. Aj. Falain York. Ka i Toresu fala, onoj argentinskoj Dinovoj dogi, šta me sitila blogiranja pasa opet, šte me onolika od 373 kile grlila i jubila i nije me tila puštat. Pa me ražnježila. Najžežila. Uputila. Falajoj. Nu nji dva! Otraše! Oma!